Од оснивања, већ три деценије, странка коју водим бори се за савезништво Србије са Америком. Свака администрација у Вашингтону је то хтела и желела, али свака власт у Београду стретешки је била загледана у Москву.
Скорашњи вашингтонски разговори и договори председника САД и
председника Србије уникатни су, пре свега, по томе што Београд, први пут
од 1990, није одбио испружену руку водеће демократске, економске,
технолошке и војне силе на свету.
Европеизација централног
Балкана, историјски даровитог за трагедије, ударила је у зид. У
Вашингтону желе да се одмрзну и реше сви замрзнути конфликти из ратних
деведесетих. Као највећа и најмногољуднија држава у овом региону, Србија
је одабрана као центар развојне американизације. Да се заједничким
пројектима подизања стандарда и квалитета живота људи, снажењем
демократских институција и у Србији, и на Косову, и у БиХ, изграде
чврсти мостови и за стабилне и трајне политичке споразуме.
Ко год
победи на предстојећим председничким изборима у САД, повратак те силе
на Балкан биће неспоран. Изузетна је то прилика за економски,
демократски и сваколики узлет Србије. Али, ова прилика је и разлог за
стрепњу да и она може бити пропуштена. Много је оних који, и у Србији и
ван Србије, вашингтонски споразум желе да принесу ломачи.
За минулих тридесет година, Србија и српски народ прескупо су плаћали одбијање оног што је предлагала или захтевала Америка.
На
самом почетку југословенске драме, државни секретар Џејмс Бејкер дошао
је у Београд и успротивио се разбијању Југославије, чијем стварању је на
мировној конференцији у Версају одлучујуће допринела управо Америка.
Понудио је донацију од пет милијарди долара и пречицу за улазак државе у
НАТО. Милошевић га је сурово одбио и министра војног послао у Москву, у
договоре са комунистичким генералима и маршалима који су припремали пуч
против Михаила Горбачова. Бејкер се бесан вратио из Београда. Решавање
„југословенске кризе“ препуштено је Европљанима. Памтимо, ваљда, као се
то завршило.
Пре свега под притиском Америке, Фрањо Туђман је
прихватио „План З-4“ за тадашњу Српску Крајину. Слободан Милошевић,
лидери Срба у Крајини, СПЦ, САНУ, све водеће странке и власти и
опозиције у Србији, осим СПО, тај план су одбили. И убрзо је уследила
хрватска „Олуја“. Уз подршку Америке. Српско НЕ плану који је био у
највећем интересу Срба изазвало је сурови одговор.
Кад је
прекинуто крвопролиће у БиХ? Онда када су Американци принудили ратне
поглавице да потпишу мировни споразум у Дејтону. Они су творци Републике
Српске. Они су, за трајања преговора у војној бази Рајт Патерсон,
спречили пад Бањалуке и, уз претњу бомбардовањем, зауставили здружену
офанзиву хрватске и бошњачке војске.
По узору на Дејтон, требало
је да се у париском дворцу Рамбује оконча и агонија Косова. Милошевићу
је, међутим, узор била хрватска „Олуја“. Да очисти Косово од Албанаца,
као што је Туђман очистио Српску Крајину од Срба. Спаљивана су и
гранатирана насеља Албанаца, убијани су и деца и жене и старци, неколико
стотина хиљада цивила спас од државног терора потражило је у косовским
планинама или у Албанији. Уследило је НАТО бомбардовање и протеривање
државе Србије са Косова.
Шта да учинимо за вас? – питао је
амерички председник, после пада Милошевића, нову власт у Београду. Хтели
су да помогну. После Другог светског рата, Америка је из пепела подигла
своје поражене непријатеље, и Јапан и Немачку. Желели су да
непријатељство са Србијом из времена НАТО бомбардовања преокрену у
пријатељство. У Београду то нису разумели.
Недемонтирани државни
апарат Милошевићеве Србије, СПЦ, овдашње и руске тајне службе, њихови
медији и антизападни заветници у политичким странкама и националној
елити, обновили су пропагандни рат против Запада, пре свега против
Америке, и народ заслепили неистином да нам Русија чува суверенитет над
Косовом. Превртљиви лидер Срба у Српској, који је био најбучнији
заговорник чланства БиХ у НАТО савезу, сада је још бучније за савез са
Русијом. Вође Срба у Црној Гори јавно говоре да је Русија њихова
отаџбина, а Владимир Путин председник. Европска унија показује своју
немоћ да ишта учини.
Америка се враћа на Балкан. Враћа се са
инвестицијама, вредним неколико милијарди долара, у помирење, у
будућност, у споразуме. Welcome.