• Железничка 28, Нови Сад
  • 21/10/2021
spo novi sad
0 Comments
spo novi sad

Са постојећим устројством ЕУ, обавезујући правни споразум између Србије и Косова неће бити ни договорен ни потписан. Чак и да тај споразум буде и потписан, било би као и да није: потписано на леду, па принето ватри.

Европска унија данас не може да обавеже никога на било шта. Свака одлука о било чему мора да буде изгласана сагласношћу свих чланица Уније. Само једна држава, па и она најмања, својим ветом може да блокира све. Препоруке, резолуције, декларације, па и саме консензусом донете одлуке, не морају да се поштују. Нема одговарајућих санкција за непослушне чланице, за режиме и фирере који крше и темељне вредности Уније, нема санкција за оне који су, тобоже, за чланство у ЕУ, а њихови „бриселски“ возови се крећу ка Москви, Пекингу, Минску, Техерану…

Жмурити и не таласати! Ово је стратегија бриселске администрације. Као да дух Невила Чемберлена из тридесетих прошлог века кормилари Европском унијом. Appeasement! Попуштати диктаторима, па их и помагати, ради очувања мира. Стабилократија је садашње име садашњим Чемберленима. Избегавати све што може да изазове буру.

Бриселске преговоре између Србије и Косова додатно чини илузорним и блокада Савета безбедности Уједињених нација. Све да чудом неким,  преговарачи из Београда и Приштине потпишу тражени споразум, њега мора да потврди и Савет безбедности УН, а то својим ветом може да спречи било која од пет сталних чланица Савета безбедности. Извесно је да нормализацију односа између Србије и Косова не желе да спрече ни САД, ни Француска, ни Британија, а можда ни Кина. Русија, нажалост само Русија. Замрзнути косовски сукоб уже је око врата Србије, али су за тај конопац привезани сви садашњи планови Путинове Москве у њеном продору у такозвани „српски свет“ на Балкану.

Двадесет и шест је година од Дејтонског мировног споразума, којим је прекинут рат у БиХ, и двадесет и једна година од кумановске капитулације Милошевићевог режима и Резолуције 1244 Савета безбедности УН, којима је окончан рат на Косову. Не заборавимо. Мир није договорен у преговорима, у било каквом дијалогу зараћених страна. Мир је наметнут. И наметнули су га Америка и НАТО алијанса.

Судбина силом постигнутог мира препуштена је Европској унији, њеним најбољим намерама, донацијама, фондовима. Без штапа, са много шаргарепе, изрежираним похвалама и стидљивим прекорима, Брисел је две деценије настојао да европеизује и цивилизује и даље у рат и мржњу загледана племена у срцу Балкана. Резултат је поразан. Србија, БиХ и Косово су, ментално, у ратним деведесетим. У деведесетим је и Хрватска, без обзира на њено чланство и у ЕУ и у НАТО алијанси. Руска агентура, попови српске цркве и све бучнији идеолози уједињења „српског света“ у деведесете су суновратили и Црну Гору.

И у Вашингтону, и у Берлину, и у Паризу, и у Лондону, доминирају и разочарење и умор од Балкана. Стрпљење је при крају. Намећу се, као нужна, наметнута решења. Законом о кажњивости порицања геноцида у Сребреници и величање ратних злочинаца, Валентин Инцко најављује радикални балкански курс Запада, без обазирања на гунђања из Пекинга и Москве, Додикове претње отцепљењем Републике Српске, антизападну и медијску и политичку помаму у Србији. Ко неће милом, мораће силом.

Свет је поново пред ломовима, и регионалним и глобалним, сличним онима из времена пада Берлинског зида. Неизбежан је сукоб тројне алијансе САД-НАТО-ЕУ са империјалним амбицијама комунистичког режима у Пекингу и антизападним малигним утицајем стаљинистичких носталгичара и јастребова у Кремљу. Та Русија је противник, али не и стратешки непријатељ. Одустајање америчког председника Бајдена од блокаде руског гасовода Северни ток, најава је разних договора. Уступак за уступак. Крим за Косово. Владимир Путин то тражи одавно.

„Српски свет“ је московски жетон за трговину. Београдски идеолози тог пројекта Велике Србије унапред су жртвовани таоци једне опасне илузије. Опасне и по Србију и по цео српски народ у државама на рушевинама Југославије.

Западни свет, европски свет, а не ни топови ни попови.