• Железничка 28, Нови Сад
  • 21/10/2021
Vuk Draskovic
0 Comments

Рекао ми је – „Сво ово пусто благо које сам стекао дао бих за један гроб на Барама у Сарајеву…“

Вук Драшковић – књижевник, политичар. Хваљен и критикован и у једној и у другој улози. Оно што је сигурно, ни као политичар ни као писац никога није остављао равнодушним.

Драшковић први пут у јавности открива непознате детаље из свог живота – како је и због чега прерушен отишао да се види са усташким злочинцем, о чему су разговарали, шта је добио на поклон. Лидер СПО у интервјуу говори и о трагичним последицама скрнављења косовског мита, Косову какво је оно данас, Абулаху Гулу, Медлин Олбрајт, великим светским силама…

Која је вас мука натерала да уопште почнете да се бавите књижевношћу?

„Када као новинар нисам могао да искажем ту муку у мени, отишао сам у литературу. А та мука су забрањене теме и разобличавање трагичних неистина које је српском народу наметнула пре свега црква, а бога ми и духовна и политичка елита. Па је те неистине, прихватањем за истине народ прескупо плаћао.“

Отварање народу очи је посебно болно. И за народ и за онога ко то покуша. Шта сте све прертрпели на својој кожи трудећи се да народ прогледа?

„Још добијам ножеве због романа ‘Нож’ и то наравно од оних који роман нису прочитали, али су прочитали, запамтили и прихватили као истине све неистине које је пропаганда изрекла о роману. Тај роман се и данас проглашава од многих за ратнохушкачки. А ја сам убеђен да је написан у првим годинама после Другог светског рата, што ја тада нисам могао учинити, али да га је неко тада написао и да су снимљени овде филмови и причана прича народу о геноцидној Павелићевој нацистичкој држави, не би зло било сакривано, да би једног дана поново оживело. Него би се и овде поновила денацификација слична оној у Немачкој.“

Шта је био главни мотив за писање “Ножа”?

„Ја сам одрастао као дете у сенци усташког геноцида. Недалеко од мог села које је било српско, догодио се велики злочин баш на православни Божић 1942. у селу које се зове Придворица, а у роману ће се звати Југовићи. Осим тога, широм Херцеговине јаме су биле препуне Срба. Одрастао сам у једној атмосфери када се о тим злочинима причало по кућама. Али и тада опрезно, полушапатом, трудећи се да не чују деца. Али су деца понешто и чула. Никада нећу заборавити када сам своју баку упитао ко су биле усташе. Она ми је одговорила – ћути сине, стријеле их небеске разнијеле.

Ето са тим траумама из детињства кренуо сам да пишем ‘Нож’.

Веровало се да у том селу Придворици није било преживелих. Ја нисам у то хтео да поверујем јер сам убеђен да ниједно зло не може бити темељно, да увек неко мора да претекне да сведочи. Тако сам одлучио да преживи једно тек рођено дете које ће убице, муслиманске усташе, одгајати као своје. И које ће тек на студијама да сазна истину о свом пореклу.“

Снажан мотив у том роману је мотив вере и порекла. И чувено питање ком се Богу молимо.

„Не постоје два Бога. И за муслимане, и за хришћане, и за јевреје то је исти Бог. Само га другачије зову. Иначе, када је роман изашао из штампе сазнаћу да је ипак неко преживео. Не на начин као у роману, али је преживео. Преживео је један дечак који је тада имао 15 година и који је на Бадњи дан узјахао на коња и отишао три сата јахања до села свог ујака да буде положајник. И тамо ће га стићи вест да је Придворица уништена. Да је све поубијано. Тамо ће сазнати да је 29 чланова његове породице убијено тога јутра. Тај дечак ће се придружити партизанима. То је био будући генерал ЈНА Благоје Аџић.“

Али то није једино преплитање стварности и фикције у Вашем роману, зар не?

„Да. Али за то што се десило ја немам рационално објашњење. Све што се догодило је више надреално, а било је реално. Ја сам се једном свом другу са факултета поверио да пишем роман о геноциду али да сам хендикепиран због чињенице да никада нисам непосредно упознао некога од усташких злочинаца. Занимало ме је како ти људи изгледају, да ли су се покајали, да ли су и даље звери и у мозгу и у души.

Он ми је рекао да зна једног таквог. То је Суљага Мешиновић, Сарајлија, чувени тршћански трговац у чијој магази мој друг набавља робу.

И тако кренем да упознам живог усташу злочинца. У ту радњу у договору са мојим другом сам ушао сам и прерушен. Био сам у неком џемперу у некаквим згужваним панталонама. Ушао сам у магазу. Била је препуна муштерија из Југославије. И прво сам запазио једног господина, продавца, европски обученог, средњих година. Елегантног, са краватом и у оделу. А онда, иза оног пулта у ћошку крај решоа на коме се кувала кафа, једног згуреног старца. Било ми је јасно да је то тај усташа.

  • Мерхаба газда Суљага.

Он се изненадио и одмах ми рекао – сине, пређи овамо.

Дошао сам до њега и почели смо разговор. Ја сам му се представио да сам Хамдија, да сам из Добоја, да бежим из Југославије од српског зулума и да хоћу у Немачку да тражим наше. Да тражим усташе, неку усташку организацију да се придружим. То сам му рекао у поверењу очекујући како ће тај бивши усташа да реагује. И онда наступа шок.

Гледао ме је запањено и рекао:

  • Који наши? Који наши луди Хамдија? Нема наших. Кад се изађе из Југославије нигде нема наших. Све туђе. Туђ свет, туђе небо, туђи обичаји, туђа вода. Ништа наше. Ево обогатио сам се овде. Имам вилу, дворац на брду Сан Ђусто у Трсту, али као да није моја. Ти кажеш луди Хамдија да бежиш од српског зулума. А видиш, мени су дражи Срби од свих ових несрба са којима овде живим. Ја долазим у ову магазу само да бих чуо наш језик, да бих видео нашу чељад. Ја Хамдија по нагласку могу да познам ко је одакле. Уживам слушајући их. И сво ово пусто благо које сам стекао дао бих за један гроб на Барама у Сарајеву кад би ми власти комунистичке дозволиле.

Питао сам га зашто му не би дозволили.Тражио је тада да се примакнем и надаље је шапутао.

  • Велики злочин сам починио, руке сам о Србе окрвавио. Не што сам планирао, не што сам желео. Него испрва је било или ја или да скинем српску главу. Спашавајући моју, скинуо сам комшијину. Кад једну скинеш онда си у злу до гуше. Гурнуле ме хрватске усташе у злочин. Не правдам се, мој је злочин и скупо ћу га платити кад буде суђење пред Алахом. Ето зашто не смем у Сарајево. Врћи се кући, врћи се тамо где су наши. А теби ево један пешћеш (поклон).

Помислио сам да ће том неуком Хамдији, каквим сам му се представио, поклонити неку кошуљу, неки мантил, фармерке, џемпер. Јер то је продавао у радњи. А он ми је дао на поклон оловку у виду зубарских клешта. На оловци је писало – Мешиновић.

  • Пробај пише ли.

Пробам. Пише. И то црвеним.

  • Хамдија, можда ће ти затребати, ево ти још једна, рекао ми је.

Е сад, невероватно је зашто је мени поклонио оловке. Сасвим је логично да сам после тог невероватног поклона када сам се вратио кући одлучио да сва поглавља у роману која будем писао о Атифу Тановићу, како ће се Суљага Мешиновић у “Ножу” звати, пишем тим његовим оловкама. И заиста да ми није поклонио две, једна ми не би била довољна.

А кад је роман изашао, и кад се подигла та хајка на мене, ја сам по овом мом пријатељу Суљаги спаковао “Нож” на поклон. Никакву посвету му нисам написао већ сам му уместо тога написао писмо у коме му кажем да се присети Хамдије коме је поклонио оне оловке. Да сам то ја. Да сам сва поглавља о Атифу Тановићу писао његовим оловкама. И да га молим да прочита роман и да ми пошаље свој утисак о роману по том мом пријатељу.

Мој друг се вратио из Трста са романом и донео вест да је Суљага Мешиновић који дан раније настрадао готово на истоветан начин на који је окончао у роману. И невероватно је да је пре умро у роману него у стварности. Е сад, ја ни сам немам поуздане одговоре на све ово, али ово се десило.“

Шта је било најтеже што се Вама или Вашој породици догодило због „Ножа“?

„Најтеже је било кад су ми оца избацили из Савеза бораца у Гацку са образложењем да је крив што је одгојио народног непријатеља. У тој борачкој организацији је било 50 и нешто. Само један муслиман, сви остали су били Срби. И само тај један је гласао против искључења мог оца рекавши да су усташки злочини били гори од онога како су описани у роману. Отац је био буквално мета за оне којима сам ја у Београду био недоступан.

Не знам ниједан мој роман а да није праћен претњама и псовкама. Због тога што сам ја у свим својим романима бирао најболније теме. Зато што сам покушавао да демистификујем највеће историјске неистине које су црква и елита наметали народу као истине, а народ страдао.“

А то су?

Највећа и најтрагичнија неистина је кривотворење косовскога епа. Еп је величанствен, то је српска Илијада и Одисеја. То је српска верзија Христове Голготе. По епу, уочи Косовског боја, кнез Лазар добија писмо из Јерусалима од Богородице. Доноси му га соко. И у писму му Богородица пише да бира између ово двоје – ако хоће да буде цар земаљски, ако хоће царско земаљско, на Косову ће погинути Мурат и изгинуће турска војска. Али ако жели царство небеско, онда ће на Косову погинути Лазар и погинуће српска војска. И по епу, Лазар намерно бира смрт. Бира пораз. Бира небеску Србију, небеско царство а жртвује земаљску Србију. То је еп који цео један народ представља као Христа који бира смрт ради васкрснућа и победе над смрћу. И у томе је величанственост Косовског епа.

Трагедија настаје онда када црква неуком народу, а иза ње и толики политичари, књижевници, песници, бришу разлику између епа и стварности. Тако да се долази до уверења у народу да је Лазарева жртва била намерна и свесна и да морамо бити верни његовом завету па да увек између живота и смрти бирамо смрт. Да између победе и пораза бирамо пораз, и да славимо пораз. А да између земаљске Србије и оне небеске морамо бирати ону небеску.

Да ли се то десило још некад?

„Најтрагичнија реплика се догодила 27. марта 1941. када патријарх Дожић и сам Слободан Јовановић, најумнија глава у нашој духовној елити, позивају на рушење споразума потписаног у Бечу два дана раније. Са образложењем да морамо следити косовски завет цара Лазара и да између земаљског и небеског царства морамо изабрати небеско. То је најтрагичнији дан у српској историји. Тог дана смо промовисали хрватску нацистичку државу, тог дана су отворена врата геноциду над српским народом, тог дана је поплочан пут за грађански рат међу Србима под окупацијом и тог дана су инаугурисана два будућа победника – Анте Павелић и Јосип Броз Тито. Ето то је никло из наопаког тумачења косовског завета.“

А данас?

Данас се говори да Александар Вучић мора да сачува Косово у Србији. У противном изгубиће главу. Једна страховита пропаганда уверава народ да Косово није изгубио Милошевић, да није потписана капитулација, да није потписана Резолуција 1244. То се ништа не признаје већ се измишља неки нови мит да је Косово у Србији. Па се садашњи председник окривљује да је издајник да ће можда да изгуби Косово. И то говоре они који су били главни подстрекачи режиму Слободана Милошевића да крене у рат са НАТО у коме ће изгубити Косово. Они који тада Милошевићу ништа нису рекли због рата и због губитка Косова.

Просто је невероватно шта се све може исконструисати народу као обавеза. Сада је најсветија обавеза да се чува Косово у Србији. Али то је и најлакша обавеза, јер оно што немаш не можеш ни изгубити. Али како га сачувати ако га немаш?

Чини се да су нам митови и њихово погрешно тумачење дошли главе?

„Митови и епови су сјајни само када би се правилно тумачили. Верујте ми, ја сам одрастао на косовском епу и миту. И кад у оној једној песми Милош убија 12.000 Турака ја сам био љут на њега јер сам сматрао да је то мало. Што није више. Али једно је еп а друго је стварност.“

Шта то вреди кад сад да изађемо на улицу трећина анкетираних би рекла да је Вук Бранковић издајник…

„Ма која трећина. Апсолутна већина би то била. Ризик је рећи да Вук Бранковић није био издајник. А он је био највећи бранилац у тој бици. И наставиће отпор и после косовске битке, и умреће у турском затвору. А велики јунак је Марко Краљевић који у косовској бици није ни учествовао. Он ће постати турски вазал и погинути у турској војсци, као турски војник у бици на Ровинама која се водила између Турака и хришћана. Бориће се против хришћана.“

Можда само већи јерес од тога би било када би пробали да убедимо људе да смо 1389. изгубил битку.

„Абдулах Гул је био турски министар спољних послова када сам ја био југословенски министар спољних послова. И за ручком после завршених разговора он је споменуо косовску битку. Питао је мене шта ја мислим шта се десило тог дана на Косову пољу.

  • Ту битку ви сте добили, али је ми нисмо изгубили.

Он је то записао. Наравно, мистификује се и сам значај косовске битке. Није она била одсудна битка. Много већа битка и катастрофалнија по нас је била Маричка битка. Ту је изгинула главнина наших витезова и војске. Ми овоземаљску Србију презиремо. И оно што знамо, ми нећемо да знамо. Је ли Милош Обреновић био национални издајник док је као турски вазал подмићивањем Турака придобијао и куповао повластице за Србију. Шта ћемо тек рећи о Лазаревој удовици Милици.“

Она је била већи дипломата од многих.

„Па чекај, та Милица брани земаљску Србију. Ако прихватимо оно како се збило како еп каже – њој у једном дану Бајазит убија мужа, оца и деветоро браће. А онда она своју ћерку том Бајазиту ради спашавања преживеле Србије, шаље у харем.“

Чуди како и њу нису прогласили за издајницу.

„Па још се нису сетили… Знате, ја сам се после НАТО бомбардовања срео са тадашњим државним секретаром САД Медлин Олбрајт… Ја јој пољубим руку, као џентлмен, као мушкарац дами. Шта сам овде преживео… По овдашњим патриотама требало је да је ошамарим, ударим ногом. Не… Просто ми смо морално пали. Али некада је Србија у време Немањића носила тај барјак Византије. Српско племство се тада васпитавало на Аристотеловој етици.“

А где смо сада?

„Сада је највећи патриота онај који измишља и стално хушка на некога. Из српског језика се под навалом тог примитивизма повлаче нормалне пристојне српске речи. Ми овде просто прескачемо неке догађаје јер би народ почео мало другачије да размишља када би био упознат са тиме. Био рат против НАТО, изгубљено Косово, потписана капитулација. Био рат 1914, Србија победила, Аустроугарска поражена. Војводину целу смо добили на мачу. После Великог рата 1918. Мађарска је морала да прихвати Версајски договор о губитку две трећине својих предратних територија.

Када су са нама потписивали предају Војводине дошли су обучени у црнину, потписали, дигли се и отпевали мађарску химну. После тог чина је почело наше пријатељство са њима. Ми смо били пријатно шокирани тим њиховим чином. Војводину јесу изгубили али Мађаре нису. Ево и данас Мађара у Војводини.“

Шта са Косовом?

„Изгубљено је Косово. Није смело да буде изгубљено, али у рату са НАТО није изгубљено ништа од онога што нам је заиста Косово. Ни тај српски народ, ниједна црква, ниједан манастир. А изгубљена је територија која је и без пораза од НАТО била без Срба. Данас на Косову, а и онда, од 11 становника само је један Србин. Па шта је наше? Шта то ми хоћемо – територије на којима нема Срба.“

Али неко ће рећи да су други криви што нема Срба, да су нас убили, отерали.

„То је све тачно. У време када се одиграва косовска битка Срби су већина на Косову. Али у време Балканског рата Срба је на Косову било ко и сада.“

И за крај – о великим играчима…

„Неке ствари су шокантне. Русија је недавно прогласила САД за непријатељску земљу. Нисам могао да верујем да у Москви није било памети јер ја ту руску дипломатију изузетно ценим. Њу су увек водили мудри људи. И под царем и Стаљином и под Лењином. И сада под Путином. Једина нација у свету са којом Руси никад нису ратовали је америчка нација. Никад није било рата између Американаца и Руса. И кад год би било светског рата заједно су били Американци и Руси. Сада се Кина намеће као једина стратешка опасност, једнако и Русији и Америци. Мислим да ће догађаји наметнути стратешки савез Вашингтона и Москве а тај савез ће почивати на обостраним уступцима. И ту се ЕУ ништа неће питати већ ће морати да прихвати оно што се договоре Американци и Руси.“